Januar 2016

POŠTOVANI POSETIOCI WEBSAJTA

U OVOM ODELJKU SMO POKRENULI ŠIROKU TEMATSKU OBLAST - ZDRAVLJE - I POZIVAMO VAS DA VAŠIM ISKUSTVIMA, PREDLOZIMA I  SUGESTIJAMA DOPRINESETE DA NAS ŽIVOT, ŽIVOT NAŠIH NAJMILIJIH I ŽIVOT SVIH ŽITELJA NAŠE PLANETE BUDE ŠTO KVALITETNIJI I BOLJI. TAKODJE POZIVAMO LEKARE, SPECIJALISTE I DRUGE STRUNJAKE U OBLASTI PREVENCIJE I LEČENJA, U OBLASTI SPORTSKE MEDICINE, ZDRAVE ISHRANE, REKREATIVNIH AKTIVNOSTI, PSIHOLOGIJE, EKOLOGIJE ITD. DA SE VOLONTERSKI PRIKLJUCE OVOM PROJEKTU.

PIŠITE NAM NA E-Mail: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it. ili na adresu ASOCIJACIJA SPORTA, ZDRAVLJA I KULTURE DORCOLIJADA, Gundulicev Venac 41,  11000 Beograd.

                   Urednik Odeljka ZDRAVLJE - Ivana Šarić Veljković 

                       =======================================================

Januar 2016

ЦЕНА ЗДРАВЉА

Пише Проф. др Горан Белојевић, Редовни професор, хигијенолог, Медицински факултет БУ.

Слушао сам један мотивациони говор на Стенфорд универзитету непосредно после операције канцера. Говорник је био потпуно уверен да је милионска сума коју је платио за ту операцију била довољна да му спасе живот. Није било тако. Операција  није помогла. Умро је пар година после тог говора у крајњој кахексији. Тада је рекао да жали што сво то своје богатство не може да понесе собом на онај свет. И да све то ништа не вреди у тренутку када је живот у поту на столу животног покера. А да ли би у том тренутку дао све за „чудотворни“ лек против канцера? Верујем да. Па, направио би он као здрав нешто друго, можда још боље. А други живот направити се не може!

Стварно, колико кошта здравље? Били смо сведоци бројних хуманитарних акција у Србији у којима су скупљане стотине хиљада, милиони евра да би се у иностранству платила операција или лечење, које најчешће ништа није гарантовало. Такозвани пристанак уз обавештеност (informed consent) који сваки пацијент мора да потпише пре било какве процедуре лечења или операције у иностранству подразумева да неуспех у лечењу, укључујући и смрт пацијента, потпуно ослобађа одговорности болницу. А ниједној осигуравајућој компанији не пада на памет да осигурава такву процедуру. И никада никог нисам чуо у Србији да је поставио питање: „На основу којих критеријума је одређено да та и та операција или та и та медицинска процедура у тој и тој иностраној болници кошта рецимо 1.540.000 долара?“ Нико. Само се поставља питање како ће се те паре скупити. Исто се догађа када Министарство здравља из посебног фонда плаћа за лечење ретких болести у иностранству. Цена је та и тачка. Међутим, та цена нема потпору ни у каквом економском закону. Ту нема тржишта, јер здравље је роба која се купује. Здравље нема цену. Слободна погодба. Једина разлика у односу на куповину друге робе је да овде нема гаранције. Купује се виђено.

Шта чинити? Хуманитарне акције треба усмерити на донирање у фонд Министарства здравља за циљно усавршавање српских лекара у иностранству управо за операције и процедуре за које се сада као готов производ без гаранције плаћају неразумно високе суме. То је много јефтиније. Онда ће српско здравство бити у ситуацији да странцима наплаћује енормне суме за исте те процедуре и интервенције, и то без гаранције. А држављанима Србије та процедура била би плаћена из Фонда здравственог осигурања по вишеструко нижој цени. Усавршавање лекара је изузетно профитабилно улагање. Један од најбољих примера је вештина проф. Мирослава Ђорђевића у операцијама промене полног изгледа. Таква вештина да амерички хирурзи долазе у Дечју клинику у Тиршовој да би од проф. Ђорђевића учили хируршке „цаке“. Други пример је Клиника за кардиоваскуларне болести „Дедиње“. Деценијска пракса слања кардиохирурга ове клинике на усавршавање углавном у САД вишеструко се сада враћа, јер ова клиника остварује значајан девизни прилив од операција на срцу код странаца. 

У закључку, Србија је  презадужена земља и новца за бацање нема. Зато хитно треба значајне суме из Фонда здравственог осигурања преусмерити на циљно усавршавање лекара у иностранству управо за медицинске процедуре које се сада не обављају у Србији и за које сада морају да се плаћају неразумно високе суме без икакве гаранције. Друга могућност, можда још боља, је да се иностраним лекарима плати колико траже да дођу у Србију и оспособе српске лекаре за те процедуре.

           ==============================================================

21.12.2015

Не против природе - пише Проф. др Горан Белојевић, Хигијенолог - Редовни професор Медицинског факултета БУ

Medicus curat, natura sanat. Ова основна медицинска парадигма важи од када медицина постоји. Међутим, напредак медицинске науке и технологије доводи у искушење лекаре да најчешће због зараде, прелазе границу која се не сме прећи...

Читамо најновији извештај СЗО да постоје земље у којима се мења демографска слика код новрођенчади потенцирањем рађања мушке деце, тако што се спроводи вештачки прекид трудноће уколико је плод женског пола.  У лекарским круговима се зна да приватне гинеколошке ординације наплаћују дебело поуздано одређивање пола са једином намером да се трудноћа одржи само ако је плод одређеног, најчешће мушког пола. То је противприродан чин, јер је равнотежа пола основни природни закон одржања врсте. Вештачки абортус је такође противприродан чин, у основи примитиван, не улазећи у разлоге за извршење ове медицинске процедуре, који су најчешће субјективни.

Други пример је такозвана операција промене пола. У питању је такође противприродан чин. Пол је одређен комбинацијом полних хромозома која је дата зачећем. Никаквом хируршком, ендокринолошком нити психијатријском интервенцијом се пол не може променити, односно комбинација полних хромозома XY (мушко) не може се променити у XX (женско) и обрнуто. Дакле, никаквом медицинском интервенцијом се не може постићи да особа са XY комбинацијом роди дете, нити да особа са XX комбинацијом оплоди жену. Тако ће највероватније остати и за свагда.

Још један велики проблем је такозвана еутаназија или убиство из милосрђа, да би се прекинула патња или кома. Медицинска наука не треба да прелази границу која је дата основном медицинском парадигмом „Не против природе!“. Природа а не човек одређује када је време за окончање живота. Оригинална Хипократова заклетва има две реченице које се не налазе у модерној верзији: „Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров нити ћу му дати савет који може проузроковати његову смрт.Нити ћу дати жени средство за побачај“. Нико није имао право да мења оригиналну Хипократову заклетву без дозволе аутора. То је повреда ауторских права по модерној правној науци, а светогрђе по традицији.

       ==========================================================

Oktobar 2015

Asocijacija sporta, zdravlja i kulture Dorcolijada, Gundulicev Venac 41, Beograd

svakog zadnjeg cetvrtka u mesecu od 11 do 13 casova

organizuje besplatno MERENJE KRVNOG PRITISAKA

============================================

Daily Mail Izvor:


``Osoba koja ce doziveti 135. rodjendan je vec rodjena``. Nasa nesposobnost da u potpunosti sagledamo ideju da su ljuci sve dugovecniji, otezava nam da istinski uzivamo u svim godinama zivota``, kaze jedan naucnik - istrazivac.

Rudi Vestendorp sa Univerziteta u Kopenhagenu tvrdi da nas način na koji razmišljamo sprečava da dostignemo duboku starost. U knjizi “Growing Older Without Feeling Old: On Vitality and Ageing”, on piše da su već rođeni ljudi koji će doživeti 135. rođendan i da popularna uverenja o penziji i tome šta naša tela mogu, a šta ne mogu da podnesu, predstavljaju zastarela viđenja iz prošlosti.

“Za sto godina smo prerasli postojeći biološki i društveni poredak i vreme je za novi korak”, smatra on. Vestendorp kaže da treba da zaboravimo na tezu da svako srce može da “otkuca” ograničen broj puta i da se naša tela ne mogu oporaviti.

“Ne možemo prosto prepisivati recept za življenje koji su nam dali naši roditelji i bake i deke”, kaže on.

          =====================================================

juli 2015

NOVA GENERACIJA ZITELJA TRECEG DOBA

Iako smo svesni činjenice da ćemo se jednog dana naći u „trećoj životnoj dobi“, obično o tome ne volimo da razmišljamo. Ali, dok se okrenemo stigle „65+“, a tada se susrećemo, vema često, sa nekom vrstom podozrivosti u pogledu psihofizičkih mogućnosti starijih.

Mediji na zapadu, a i kod nas, preplavljeni su informacijama o sve večem broju penzionera koji opterećuju socijalni sistem, a s druge strane kako osiromašeni žitelji trećega doba moraju raditi u poznim godinama da bi spojili kraj sa krajem. Poruka svega toga glasi: starost je veliki problem.

Ali to baš i nije tako, bar ako je suditi prema samim žiteljima trećeg doba. Izgleda da se seniori sasvim dobro snalaze iako se o  starosti  raspravlja kao o nekoj smetnji. Po podacima iznetim u nekim naučnim krugovima koji se bave demografskim promenama u društvu, građani od 65 do 85 godina starosti žive mobilnije, zdravije i sadržajnije.

Današnji „stari“ smatraju da im je zdravlje uglavnom dobro i žele što duže da budu samostalni. Najviše ih je strah da bi mogli da zavise od tuđe nege.

Na osnovu prikupljenih podataka naučnici su zaključili  da se granica starosti pomerila. Navodi se i podatak da se osobe između 60 i 80 godina osećaju deset godina mlađe, nego što stoji u njihovoj krštenici. ...........................................................................................

ZANIMLJIVO: AKTIVNI U TREĆEM DOBU ŽIVE DUŽE

Davne 1965. godine, grupa psihologa sa Sveučilišta u Bonu provodila je zanimljiva istraživanja o procesu starenja kod ljudi. Iz svih društvenih slojeva odabrali su 222 potpuno zdrava muškarca i žene u starosti od 60 do 70 godina. Svake godine pozvali bi ih na temeljne jednonedeljne psihološke i internističke preglede. Poslednji, sedmi pregled, stotinu još živih odabranika koji je obavljen 1978.g, pokazao je  iznenađujuće dobre rezultate.

Dotadašnje shvatanje u Nemačkoj, pa poprilično prisutno i kod nas, potkrepljeno dobrim delom sredstvima javnog informisanja, prikazuju  ljude u godinama kao nemoćne osobe koje treba smestiti u staračke domove.

Ispitivanja su pokazala i da su osobe, koje su duže poživele, pokazivale više zanimanja za svoju okolinu, i da su se bolje znale prilagoditi novim prilikama, da su bile  i u poodmaklim godinama fizički i psihički aktivne, te da su smatrale kako su potrebne društvu i svojoj okolini. Dotadašnji rezulatati su, dakle, pokazivali kako su zdravstveno stanje i briga okoline, a ne broj godina, odlučujući za dobro psihičko zdravlje i inteligenciju starih osoba, a time i fizičko stanje. Lična slika starijih osoba pokazala je da su inteligentni, optimisti, sposobni da se uhvate u koštac sa svim životnim neprilikama i u starosti. Pri tome se redovno događalo da su takve osobe, rešavajući nastale probleme, i dalje „oštrile“ svoje intelektualne sposobnosti i bile trajno u dobroj kondicji.

Kao što je vreme pokazalo, isto vredi i danas. ...................................................................................................................

Ако су људи умерени и благородни, онда ни старост није велики терет, ко те врлине нема њему је и младост тешка - Платон                                                                                        ..........................................................................................

Живи добрим и часним животом. Када остариш моћи ћеш се осврнути и још једном уживати у животу - Далај Лама    .......................................................................................... 

Da li ste znali?

Šveđanin Arne Larson ušao je u istoriju medicine kao prvi čovek kome je ugrađen još 1958.g posebni elektrostimulator srca, poznat pod nazivom „pacemaker“. On svoju dugovečnost može da zahvali tvornici „Siemens-Elma“- koja je prva u svetu počela da proizvodi spasonosnu spravicu.

                                                                 --------------------------

Stari grački lekar Hipokrat je, za one koji žele da uvek budu zdravi i da dožive duboku starost, predložio preventivni kratko sročen recept: “ RAD, HRANA, PIĆE, SAN I LJUBAV – SVE PO MALO.“

                                                                 ---------------------------

Jedinstvena lekovitost penicilina kojeg je otkrio Aleksandar Fleming prvi put je proverena 1941.g. Za svoj rad Fleming je 1944. proglašen, a 1945. je dobio Nobelovu nagradu za medicinu.

                                                                  __________________

Poznati ruski biolog I. Mečnikov svojevremeno je tvrdio: „Smrt pre 150. godine života nasilna je smrt!“ Neki sovjetski naučnici ozbiljno su se prihvatili posla da tu tvrdnju praktično i dokažu, ističući kako je prosećan organizam danas sposoban da, uz odgovarajuču negu i potpuno angažovanje „unutrašnjih rezervi“, a uz kontrolu savremene medicine, živi oko 150 godina. Te su untutrašnje rezerve: bavljenje sportom, pravilna ishrana, psihička stabilnost... Da se taj san ostavari treba još mnogo vremena i napora. Neki naučici veruju da će čovek jednog dana, zahvaljujuci razvoju medicine, biti sposoban da poživi čak 250 godina!                                                _________________                                                    

RADNO ANGAŽOVANJE ZA AUTISTE

Kod nas se već godinama razmišlja i obećava posao za invalide, socijalno ugrožene i sl.- po posebnim uslovima. Kako nada umire poslednja, nadamo se da će ove jeseni nase drustvo konačno načiniti pomak u tom smeru.

A, evo šta rade bagatije zemlje. Ovo je ideja koja može da se primenjuje kod raznih vrsta invaliditeta i drugih socijalno ugroženih grupa.

Evo čime se bavi jedna berlinska savetnička firma koja posreduje između obolelih od autizma i poslodavaca. I to na obostrano zadovoljstvo.

Oni su često dobro obrazovani i stručni. Razmišljaju logički i analitički, mogu dobro da se koncentrišu i to na zahtevne zadatke koji se često ponavljaju. Precizni su, pedantni i postavljaju sebi visoke standarde kada  je u pitanju kvalitet. Radi se o savršenim radnicima, pogotovo u tehničkim zanimanjima i logično bilo da se poslodavci  za njih otimaju. Ali, nije tako. Radi se o osobama sa autizmom, zapravo sa blažim oblikom tog poremećaja - Aspergerovom sindromu. Od tog poremećaja samo u Nemačkoj boluje oko 250.000 osoba i uprkos gore navedenim sposobnostima, biroi za zapošljavanje ovaj deo stanovništva smatraju radno nesposobnim.

Osnivač firme na ideju posredovanja izmedju obolelih i poslodavaca došao je iz ličnih razloga. Njegov sin, naime, boluje od Aspergerovog sindroma. Zbog svoje sposobnosti na području analitičkog razmišljanja, radnici sa autizmom su naročito traženi u segmentu kontrole kvaliteta.

Važnu ulogu u integraciji obolelih od autizma u „normalno“ radno okruženje igraju i tzv. „job-coaches“. Ti stručnjaci se brinu da radno okruženje bude prilagođeno autistima. Isto tako pripremaju radnike u preduzećima na nove kolege.

Od aktivnog uključenja osoba obolelih od autizma u radni život profitiraju i preduzeća, ali i država za koju svaki zaposleni autista donosi i manje troškove. A jedan od skoro zaposlenih nedavno je izjavio:

„Sad ustvari imam zakazano kod psihijatra, ali mislim da mi to uopšte nije potrebno. Otkako sam ovde i otkako radim, zaista mi ide dobro.“

Dakle radno angazovanje obolelih od autizma kako u porodici tako i svakom drugom drustvenom okruzenju.                                                                                        

Objavljujemo prvi prilog jednog od nasih urednika:

 ŽIVOT JE LEP?

U svetu zbog inkontinencije trpi 200 miliona ljudi, od kojih 65 miliona žena sa stresnom urinarnom inkeontinencijom. To je socijalni i higijenski problem koji se  nikako ne smije zanemariti – više od trideset posto žena stariji od 65 godina i deset posto pre  menopauze, žali se na nekontrolisano ispuštanje mokraće. Iako pogađa muškarce, mnogo je češći kod žena.

Koliko je poznato, u našoj zemlji ima registrovano više od 5000 osoba koje koriste stome kao zamenu za mokraćni mehur ili debelo crevo. Ljudi nerado pričaju o tome,ali produžetkom života, broj se neprestalno povećava. Nažalost i kod mlađih osoba, zbog različitih oboljenja,takodjer se povećava broj, tako da je veoma važno da se o tome otvoreno govori.

Postoje  priče koje samo život može da napiše, priče koje su neverovatne ali istinite,dirljive,a ipak na kraju imaju lep završetak.

Ovako počinje priča o našoj sugrađanki MARICI GODA udatoj  Milittelo, u nemačkom časopisu „Wendepunkt“ /časopisu specijalizovanom za osobe sa problemom inkontinencije/, koji je izabrao našu zemljakinju kao posebno redak slučaj žene koja od svoje 47. godine,sada ima 65, nosi stome/kese kao zamenu za bešiku i debelo crevo/.

A ovako počinje moja priča o njoj i njenoj sudbini, jer je poznajem od njene četrnaeste godine.

Da nema ovaj zdravstveni problem, njen život je dovoljno zanimljiv za kakav ne baš veseo roman... Sa nepunih dvadeset godina odlučila je da napusti Beograd i pridruži se bratu na radu u gradu Ulmu u Nemačkoj. Posle kratkog vremena zaljubila se u zgodnog  Sicilijanca i ubrzo se udala za njega. Imala je porodicu,posao, troje male dece, ali tu bajka prestaje.. .

Toni, njen mladi,lepi muž, oboleva od multiple skleroze, bolesti za koju nema leka... On više ne može da privređuje, sa invalidskom penzijom nedovoljnom i za njega samog, vraća se na Siciliju. Brigu o njemu preuzimaju roditelji, ali i penziju.

Marica ostaje sa troje male dece. Svi problemi padaju na njena pleća. Ali, nije pala u očajanje već je prionula na nekoliko poslova i hrabro prihvatila svoju sudbinu. Trebalo je ishraniti i školovati troje dece, a to nigde na svetu nije lako.

Nažalost, njenim nevoljama nije kraj, reklo bi se da tek počinju...

Verovatno još od porođaja,sve češće joj se pojavljuje inkontinencija i ona je morala da se odluči za operaciju.Ali, nestručno urađena operacija donosi još veće probeme. Za vreme operacije presekli su joj tri živca. Maria je sada pod duplom inkontinencijom kako bešike tako i debelog creva.

Imala je tada samo 36 godina i hrabro nastojala da popravi trenutnu stanje, ali, ni posle 24 operacije izvršene tokom sledećih  12 godina, njeno stanje se nije popravilo. Ostalo je isto ili još i gore.

Uz sve to ona ne napušta posao jer se boji da će joj zbog teške materijalne situacije država oduzeti decu. Odlučila je da nikom ništa ne govori, već se svakojako dovijala da na poslu i u životu  prikrije svoje stanje i nastavlja sa radom kupujuči vreme najpovoljnije za invalidsku penziju.

Izdržala je do svoje 47, godine kada iscrpljena od straha da joj se ne dogodi  neprijatnost na poslu ili ulici, umorna od skrivanja isprljanog donjeg veša, više nije mogla da izdrži.

Pačući, konačno se poverila prijateljici koja ju je odmah odvela kod lekara

Čim su lekari videli u kakvom je stanju, odmah su joj predložili stome i „oterali „ u invalidsku penziju. Ali, njoj sada više nije bilo važno jer je dobila trku sa vremenom.

Iako je bila svesna da sa „montiranjem“ stoma njen ljubavni život prestaje, opet je optimizam nije napustio.Želeći da i dalje, uprkos svim nedaćama,ostane lepa i ženstvena, prionula je na kreiranje garderobe za osobe koje kao i ona imaju slične probleme.

Zaštitila je trideset patenata.

Ubrzo je pozvana na sajam IENA /sajam inovatora u Nemačkoj/, gde je tom prilikom dobila veliko priznanje i medalju.

Eto, na kraju, sve se nekako lepo završilo.

Deca su se u medjuvremenu osamostalila i osnovala svoje porodice. Nije više imala o kome da brine.

Naša Marica ima tri divna unuka, lepu penziju i sređen život. Živi u lepom stanu sa svojom kucom Lusi, povremeno čuva unuke i neumorno stvara.

Uobrazila je da će živeti 103 godine jer, kako kaže: „Ja nisam bolesna, samo su mi organi malo „vidljivi“.“ Optimizma ima na pretek, živi normalno,vodi računa o svom zdravlju i smišlja nove kreacije i ideje...   Život je lep, zar ne?!

                                                                   Ivana Šarić Veljković